Српски књижевни гласник

.

"Теорија Релативитета. 31

У ике, у чију тачност дотле није никоме падало на памет да (0, је осумња, транслаторна брзина једнога тела А према једноме оу елу В, које се и само креће транслаторном једнаком брзином х према једноме трећем непокретном телу С, а кад се А креће према С транслаторном брзином у, има за вредност разлику брзина у и х (адициона теорема о брзинама). Криичка анализа поменутих експеримената са негативним резултатима доводи до те дилеме да: или је овај последњи 'став, едан од темељаца класичне Механике, нетачан, или је нетачно Ида се светлост у вакуму распростире радиално са констанном брзином. Међутим, овај је последњи факт утврђен многобројним и разноврсним физичким експериментима и астројомским посматрањима. Па ипак, физичари и астрономи су e били нашли у недоумици шта да мисле о својим методама за које су држали да су стварно и несумњиво утврдиле поменути прост закон распростирања светлости.

Тада је се појавила једна, за ондашње појмове фанта:тична теорија са циљем да доведе у склад резултате помеmx експеримената и физички факт о радиалном распротирању светлости у вакуму са константном брзином. То је Пиран, у склад извршено на рачун дотадашње адиционе еореме о брзинама, која уступа место једноме другом, комикованијем закону за комбиновање транслаторних брзина, | који логички резултира из једне просте, али ипак фантагичне хипотезе. На име, Н. A. Lorentz u Fitz- Сега!а, независно едан од другога (1903—1904 године), уводе у Механику хипозу да се сва тела, кад се налазе у униформном трансларном кретању, скраћују у правцу кретања, и да је то скравање (Гогепг-ова коншракција) у толико јаче у колико је ећа брзина транслаторног кретања. Ту контракцију не може и на какав начин констатовати посматрач који би био везан а тело што се креће, пошто би сви инструменти. за мерење, истој хипотези, били скраћени у истој пропорцији у којој г тело које се мери, али би њу могао констатовати посмарач са какве утврђене тачке ван покретног система. ____Lorentz-oBe математичке формуле, које према тој хипоодређују величину контракције, таквог су облика, да је, трема њима, контракција једнака нули кад је тело непокретно, · неосетна за мале брзине ; да је у толико мања у колико је њи количник брзине тела и брзине светлости; да расте са