Српски књижевни гласник

>. ЛР. г

%

А И И а И НИКО, У И ВАН ју ВИСА

| ДИ И

30 Српски Књижевни Гласник. такво кретање помоћу подесних оптичких или електрични експеримената извршених у самоме покретном систему. Тако, по теорији распростирања светлости, основаној на класичној“ Механици, претпоставља се егзистенција једне средине која је у миру и која проноси трансверсалне светлосне таласе са једном одређеном брзином, као што ваздух проноси звучне таласе. Пошто та средина, етар, нема транслаторног кретања у правцу распростирања светлосних таласа, по класичној Механици могло се очекивати да ће се подесним оптичким или електричним експериментом успети истаћи на видик и мерити апсолутно кретање система у коме је посматрач, на пример! транслаторна брзина наше земље према етру. 5

Такав један експерименат замислио је и практички извео најпре Мтсћејзоп (1881 године), а за THM Morley (1887 године). Земља у своме годишњем кретању има извесну брзину транслације која се поступно и лагано мења у току године, тако да разлика брзина, што одговара њеним двама диаметрално супротним положајима на орбити (на пр. онима у јануару и јулу) достиже 60 километара у секунди. Та је разлика, дакле, толика да би се несумњиво морала констатовати на веома осетљивом апарату који је за тај циљ био нарочито конструисан и на коме се апсолутно кретање земље, по предвиђањима класичне Механике, имало манифестовати у деформацији оптичке сликеј што произлази од интерференције два подесно изабрана свет-! лосна зрака. Међутим, од свега тога није могло бити ништа: поред све своје крајње осетљивости, апарат није констатоваој предвиђену деформацију интерференцијске слике. Тако су истој и сви доцнији покушаји дали само негативне резултате.

Тиме је било констатовано да је, супротно предвиђањима класичне Механике, немогућно истаћи на видик и мерити чисто; земаљским експериментима брзину земље према непокретној средини кроз коју се она креће. Чак је констатовано и тој да се никаквим физичким експериментом извршеним у каквоме систему који се креће транслаторно и са једнаком брзином, не може то кретање ни мерити ни истаћи на видик, ако се оно не упореди са другим нечим што је ван система. |

Тај је факт био полазна тачка за теорију релативитета; Он се показао да је у несагласности или са другом једно масом непобитних физичких факата, или са самим основама класичне Механике. Према једном елементарном ставу ове Меха-