Српски књижевни гласник

Лелек Себра. 603

И кости су му уморне, и душа му је жалосна, и он је сам и запуштен.

И нема сестре ни брата,

и нема оца ни мајке, : и нема драге ни друга.

И нема нигде никога до игле драча у срцу и пламена на рукама...

Овај је удес, једновремено, главни мотив целе збирке. Цела је збирка у знаку немања и негације, и бола због тога и, покаткад, несреће и клетве због тога. Збирка очевидно није ни мало витешка и господска. У њој се не плаче у име вишега и у име свега. Ујевић није, преко себе, отишао на човека и, одавде, на човечанско, није хамлетизирао свој удес; него се, преко врло високе уметности у изразу и у држању, вратио на себе и своју историју, сасвим на себе, на себе живаца а не духа, тужбе а не туге и клетве а не мирног повлачења. Ујевић није нигде стао да се одмори. Пошав од себе, на зашто и, одавде, на куда, како, и опет натраг, он је непрестано у десет хиљада година старој грозници:

Не погњам ништа, а најмање себе...

Како је, по једном путу, далеко и много ишао, по мраку и магли, и дошао до збиља удаљених мета, да је имао јаку главу, онолико колико живаца и срца, и још више, и да је на сву ту живчану и душевну осећајност бацио одозго, из господства интелекта, један млаз светлости који све усклађује, изглађује, уређује, подређује, и који свему даје неки одговор и неко решење и неку филозофију, — ове би песме, на својој

· линији, биле прве, и биле би из реда мушких песама, песама

свршених и савршених, са постављеним питањима и решаваним ако не и решеним (главно је да на притиеак дође и отпор у неком степену). Мушке су песме најбоље песме. Јер су целе, довршене и савршене. И кад су најгрозничавије, вођене су сигурно, зна се ко је ко и шта је шта, и радост и бол су постављени, вођени и разрешени. У непознато је бачена светлост, удаљено је стављено на домет, тајанствено је добило неке облике: створен је свет, уобличена је мисао, казано је шта се хтело. Те мушкости нема у тим песмама. Нема правог