Српски књижевни гласник

10 Српски Књижевни Гласник.

— Ваљда спава, — мисли потпоручник, — а што су му очи отворене“

Сад се он мало издиже и виде да су оне очи и сувише пуне нечег белог, укоченог, а да се сред широко отворених уста смејаху криви, жућкасти зуби.

Сусед је био миран и непомичан.

Дан је свануо давно на пољу и бледа светлост пала је кроз разрез на шатору на ово ружно, умрло лице, жуто као и слама крај њега.

Бректање мотора.

Врата шатора се отварају. Болничари се помаљају, и прихватају опружене рањене са сламе.

Понеше и њега, рањеника са јуриша.

Мали зелени камионети са црвеним“ крстом стајали су на још залеђеном путу.

Једна мала Енглескиња са лицем мршавим и ситним, и шишаном косом поможе да официра сместе у кола. Осети додир једне мале женске руке на својим плећима, и уздрхта лако целим својим измученим телом. Нека нова радост запали му побледело лице, и он беше срећан јер је понова угледао жену.

И све борбе, и сви болови и све блиске смрти одлетеше као давни мучни снови у заборав ноћи, а ако су још остале ране, оне су биле ту да се једнога дана доле у хуци Солуна каже :

— Рањен сам на јуришу, у самим жицама. Ох, какво је

само клање било! СТАНИСЛАВ КРАКОВ.

ЗА ДОН КАРЛОСА!

ДРУГИ ДЕО. ОЛИВЈЕ.

ГЛАВА ПРВА. ШТА ПРИЧА БРИГАДИР ГАМУНДИ.

(9)

Капетан Шарл де Сетубал, из трећега гуипуцкоанског батаљона, који је водио бригу о официрској трпези штаба Гамундиеве бригаде, удешавао је сто за вечеру. Позвате су биле две званице, а уз то се светковао срећан исход повлачења Перулине војске, којој је припадала Гамундиева бригада.