Српски књижевни гласник

На Јуришу. 9

— јест, рањен сам на јуришу.

Одмиче се све више и више. Онај брадати рањеник тек јекне а као одјек дође му подсечени јаук официра. Пуцњава се све слабије чује.

%Ж

Најзад је и он дошао на ред.

Лежао је на леђима у слами сред дугог низа рањеника, и чекао да га понесу у операциони шатор. Крај њега је неко кркљао у ропцу. Видео је само крваву пену на уснама тога лица крај себе које беше црно као неког давно погребеног. Склопио је очи.

— Дај тога са ногом.

— Лакше, официр је.

— Шта мари, има их данас много овде.

Сећао се само како се зарио нож у рањено месо ноге и почео да сече, и како је рикнуо од бола, после је ућутао, само су му груди високо скакале и дисао је тешко, скочио би, отргао би се, да га десет руку није приковало за сто.

Хуктао је, стењао је док му једна сонда продираше рану, и једне пинцете чупаху куршум из разрезаног меса.

У глави му беше прво страшно топло, после свест поче да се мрачи, знојио се јако по челу, али се ипак није онесвестио,

Најзад када му лекар показа куршум стегнут у пинцети и сав крвав од његове крви, он се одједном засмеја задовољно, гласно, и осети како му је нога сада бескрајно лакша. Свршено је и то.

Однели су га сада у други шатор и ставили понова на сламу. У шатору је било све тамно.

Целу ноћ је чуо топот мазги, јауке и јечање рањених

Најзад се платна шатора стадоше да беле и постају видна. Она су била тешка, пуна ноћне и јутарње влаге.

Чуло се како у даљини грми.

— Кајмакчалан... рањен сам на њему, на јуришу, мислио је рањени ађутант и био је срећан.

Глава његовог суседа је у дебелим завојима. Изгледа да. не спава, јер су му очи отворене.

— Јесте ли и ви рањени на Кајмакчалану 7

Сусед са увијеном главом ћути непомичан на слами.