Српски књижевни гласник

8 Српски Књижевни Гласник.

И рањеник пита носиоце да ли је и он на граници рањен. Потом би бол због потреса био јачи и он би јечао.

Најзад су угледали неку малу светлост у ноћи. Стигоше.

Крај округлих шатора носила се стицала једна за другим. Лаки рањеници долажаху сами.

Црвено и бело меша се при стветлости малених фењера,

Доктори су били нешто уморни и љути.

— Е, то си ти, мали, — но доктор се није баш томе чудио, — у ногу а, није то страшно.

— (Оо, 0, докторе, коске су ми поломљене, стењао је мали потпоручник када му лекар стаде пипати крваво стопало. Па свладавши бол додаде:

— На јуришу сам рањен, у самим жицама, то је било клање. — А он се сећао само оне црне масе мрака и јуришне вике, удара и бодља.

Но лекар је већ прегледао неку размрскану главу.

Ноћ је била хладна, пуна магле, а прве снежне пахуљице стадоше опет промицати.

Око белих шатора на слабој светлости журно се радило, јечало и издисало, а нови рањеници непрестано пристизаху и сви они причаху о клању и јуришима.

Овде су сада товарили рањенике на ћудљиве мазге које се ритале и звечале гвозденом спремом на себи.

И потпоручника Душка метнуше на једну. С друге стране мазге уз страшно јаукање наместише неког брадатог војника коме оба кука беху прострељена.

Мазга је немирна, отима се, бије ногом. А ране жигају и зато се јечи. Као читав товар гвожђа висила је рањена нога под корпом на мазги.

Кренуло се у ноћ.

Дрхти се од зиме и бола. А пут је нераван и мазге ћудљиве.

Само вођа мазге мирно корача и пуши.

Потом се срећу коњи и мазге који носе нејасне товаре на себи.

Дрва у ноћи крај пута су као мрачна чудовишта.

Мали рањени ађутант мисли о јуришу. Да ли је то баш прави јуриш биог Није видео непријатеља, ни клања. Сећа се само таме, неких црних сенки крај себе, оних бодљика на жици, али се сећа још и оних многих ура! и задовољан понавља у себи: