Српски књижевни гласник

На Јуришу. 7

Прво се: Ура! тек разлеже у ноћи, када се мали ађутант задуван и уплашен закачи на бодље уплетених жица. Он се трже, скочи, одлете му комад одела и коже, кад нешто страшно пуче и он јаукну свом снагом свога младог гласа.

Сруши се као пресечено дебло и груну телом у мрежу од жица.

— Ура-а-а, — ори се ту пред њиме и крај њега. Отворио је своје у мраку широке, уплашене очи и видео само како неке црне сенке промичу крај њега, и како нешто страшно трешти и пишти. Одједном га страх обузе да га у мраку не згазе, хтеде устати, избоде руке на бодље покиданих жица, ипак се издиже, али се понова као ударен сруши. Оловна тежина и сташни бол у нози.

— Рањен сам, -— сети се.

— Ура-а-а, већ се измиче и слаби, али бомбе праште као паклени ватромет у ноћи.

Ж

— Лакше, лакше, превалићете ме...

— Фић, фић, — звижде залутали куршуми и пресецају јечање рањенога на носилима која се клате између четири снажна рамена.

Већ читав сат га вуку по мраку, а проклети куршуми још једнако их стижу и звижде. Трза се несвесно.

Његови ордонанси га носе. Тражили су га и нашли сред жица баш онда када је њин преполовљени батаљон стао да се увија и узмиче после првог успелог јуриша. Извукли су га из жица, превили у некоме дубокоме рову, где је нешто страшно заударало, али се он тада сећао само једне своје ципеле пуне усирене крви и свог исцепаног, крвавог одела што га виде на светлости мале електричне лампе.

Један од ових, који дођоше да га траже, остао је опружен и миран горе крај жица, а други ишао крај носила са завијеном шаком.

Па после носила са четири снажна носиоца спуштају се и пењу уз нагибе, кроз јаруге пуне мочвара, и увек куршуми их прате.

А горе се непрестано бије. Горе је граница. Први наслућени комад њине земље.