Српски књижевни гласник

6 Српски Књижевни Гласник.

притискује, коса је ознојена под шлемом, ремени жуље, али се хита све брже. Сви ћуте, само што оружје звечи.

Колона одједном стаде. Уморни 'су војници, али би ипак радије напред, јер је овако некако неугодно, тешко.

Куршуми су све чешћи.

Опет јаукну неко.

Само да се већ једном дође. А зашто сад стоје овде“

Војници гунђају.

А на челу њине колоне неки виши, крупни командант говори чичици мајору:

— Од вас све зависи. Драгомир на тебе чека. Две твоје чете су горе, повукле се, придружи се њима па онда на нож. Кајмакчалан мора још ноћас да падне...

Чичи мајору је нешто неугодно, чупа бркове, а кроз тело као да му неки мајушни куршуми јуре.

— Само храбро, смело, стари сте витези. Напред, па са срећом!

Колона: се крете.

Под стенама леже нека увијена тела, гомиле ранаца,

бачено оружје. Ту је прво склониште рањених. Доносе их често.

Тамна је ноћ пала. |

Шапћу се команде. Нестаде колоне, али се два три стрељачка строја дуга и танка створише у мраку. Чуло се како звече натицани бајонети, лупа спрема, саплићу се војници и псују.

Фијук и удар све чешћи.

Иде се сад напред, али то (ош није јуриш, још се мисли, још мозак ради, и зато га сваки јаук раздире као канџом.

Одједном фијук убрза и читава киша челика се просу по њима. Чуло се како горе у ноћи клокћу митраљези.

Неке друге прилике се сад крећу и трче пред њима. По земљи нешто лежи тамно и непомично.

Проломише се одједном команде кроз мрак и пуцањ, заљуљаше се стројеви, пође се на јуриш. :

Прескакали се неки узани ровови, ноге су упадале у неку меку земљу, стискале се пушке, није се слушао више фијук ни јаук, јурило се напред. Терет ранаца ослободио је још малочас плећа. Мрак који увек скида храброст људи сада им је дао. Не виде се мртви, и јури се напред.