Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! ОИ 13

— Не знам, господине генерале, рече Шарл де Сетубал. Али ви ћете га сад видети: то није неко коме се, из небуха, може поставити једно такво питање.

— У осталом, све то се вас тиче, мајоре, рече Гамунди Ксавију де Сетубалу. Ми ту нисмо уплетени. Цела ова ствар смишљена је у Дирангу. Ви се враћате сутра, мислим, у Краљев Штаб. Постараћете се да поведете Г. де Пренеста у Диранго и да све удесите како је најбоље за његове иптересе и за част краљевске војске.

Оливје де Пренест уђе у том тренутку с поручником де Сабрадиелом. Он је носио с извесним уживањем затворено плав мундир са црним ширитима и азурно плаве чакшире са златним первазима, као што их носе хусари Карла УП. Својим пријатним и неусиљеним држањем, он освоји одмах све присутне. Жан де Сабрадиел изгледао је као његов парњак, само што је био плав. Оба младића рекло би се да су били врло задовољни том истоветношћу одела и том сличношћу.

У сали наста жагор.

— Како су лепи обојица!

Генерал Гамунди беше им пошао на сусрет. Сабрадиел је стајао мирно. Бригадир му стеже руку. Затим поздрави Г. де Пренеста, који одговори једним лаким поклоном.

— Господине, рече Гамунди, ја бих вам рекао да сам срећан што вас видим међу нама, да се ви не налазите у оваквим околностима. ја вам то ипак кажем, у своје име и у име ове господе.

И он му представи своје официре. Кад дође до Ксавија де Сетубала, он рече:

—- Мајор је ађутант Његова Величанста Карла УП. Он се сутра враћа у Краљев Штаб. ја се надам да ви нећете одбити да пођете са њим. ја мислим да одговарам мисли краљевој казавши вам да ће он бити срећан да се позна с вама и да поправи штету која вам је учињена.

— Господине генерале, рече Оливје де Пренест осмехнувши се, не говоримо о томе. ја ћу ићи са господином где год он буде хтео. Али, од пре две недеље, ја сам био и сувише несрећан у својим намерама. Ја сам се заклео да ћу у будуће живгти само за тренутак у коме смо. Овај садашњи тренутак је пун пријатности. Господине генерале, господо, ја сам ишао пет миља, у лакованим ципелама, по планини, и нисам јео од синоћ.