Српски књижевни гласник

ша Дон Карлоса! у 45

Сви поновише у хору:

— У здравље Дон Карлоса, у здравље Доне Маргарите!

Затим опет седоше. Оливје де Пренест, пошто је напунио

своју чашу, диже се наново: ; — Господине генерале, господо, ја осећам стварно задовољство налазећи се са вама. Ви ћете ми допустити да га покажем напивши у здравље личности којој дугујем за ту радост. Пијмо, ако изволите, у здравље госпођице Алегрије Дечарт.

Ћутање дочека ове речи. Сви присутни, с пруженом чашом, остали су непомични.

— Па, господо 7 рече Г. де Пренест.

Озбиљни глас генерала Гамундиа зачу се.

— Ви познајете Алегрију Дечарт, господине 2

— ја је познајем, господине генерале, у толико што сам је видео у Вилелеону, у мојој униформи среског начелника, која [0] је стајала, у осталом, прекрасно, и што сам био њен сужник. Али о њој, ја знам само оно што ми је испричао малочас капетан Шарл де Сетубал, кад су ме ваши војници одвели к њему: то ће рећи врло мало.

— И желели бисте, без сумње, да дознате више 7

— То је можда моје право, господине генерале, рече Оливје де Пренест.

Он погледа госте с осмејком. Сви су обарали главу. Нека велика нелагодност била је ушла у собу.

— Има, рече полако бригадир, две жене чије име сваки карлист зна. ја не говорим о краљици Маргарити. Њено Величанство врши своју супружанску и владарску дужност. Она негује наше рањенике с најнеуморнијом оданошћу. Али она нема — то не значи чинити јој неправду ако [0] се то призна — ону узвишену лудост хероја.

„Прва од две жене на које ја циљам, то је супруга Дон Алфонса, краљева брата, Њено Височанство Дона Марија де Лас Ниевес. Цела каталонска војска дрхти од љубави за то чудо чистоте и плаве љупкости. Људи би пошли у смрт за њеним белим шеширом. Она је њихов љиљан.

„Друга, изузев што је тако исто лепа, сушта је противност првој. Сва наварска војска задрхти од готово светог страха кад она прође, у својој црној хаљини за јахање, под својим црним шеширом са сребрном кићанком. Њена легенда