Српски књижевни гласник

18 Српски Књижевни Гласник.

— Ти се срдиш на мене, мали, рече он с нежном опорошћу. Да, ја знам, то још траје. Али то ће се свршити, све се свршава! Ја сам добро урадио, веруј ми, што сам ти говорио тако, пред другима. Ја сам добро урадио. Нарочито се не треба срдити на њу. Њен посао био је тежак. Она те је можда волела. Не реци не! Шта знаш ти о том 7 Не треба се срдити на њу... |

Он је сад миловао дечка по челу, влажећи своје грубе руке млаким сузама.

Остали официри посматрали су овај призор с огромним узбуђењем. Једино се Оливје де Пренест, с пакосном бором око усана, и даље смешио.

— Свршено је, рече Гамунди, свршено је. Мисли на сутра: сутра ћемо опет почети; није лака ствар правити јурише у планини. Требаће нам сва твоја снага, мој мали хусару, мој мали капетане.

Жан де Сабрадиел подиже главу; један блед осмејак сијао је под сузама, између праменова његове плаве косе.

Он зграби руку генералову и хтеде да је пољуби. Гамунди је нагло трже. Он је био опет постао снај груби војних „као у почетку вечери.

-— На ноге, заповеди он, поручниче де Сабрадиене! На ноге! ви сви! Прихватимо предлог нашег госта и напунимо чаше.

Он узе своју, подиже је и рече јаким гласом:

— У здравље Алегрије Дечарт!

— У здравље Алегрије Дечарт! поновише сви присутни.

Г. де Пренест се био примакао бригадиру.

— Захваљујем вам, господине генерале, што сте услишили моју жељу. Али зар не би требало напити и трећу _ здравицу 7 Никад две ствари не иду без треће...

— Какву, господине 7

— У здравље онога који је отворио тако лепу кариеру, у здравље избраника који је први окусио љубав драгане овог јадног господина де Сабрадиела. Он мора да је познат...

— Господине, одговори суво генерал Гамунди, у његову част ми смо најпре подигли наше чаше.

(Наставак у идућем броју.) (Превео с француског М. М. Члић.) ПЈЕР БЕНОА.