Српски књижевни гласник

Паун. 413

Међутим се цијела кућа напињала да спаси Евицу. Правило се и донашало за њу све што би јој могло помоћи. Дјеца су јој носила најљепше цвијеће и шкољке, молила се“ за њу и ходала на прстима по ходнику испред врата болнице. Она су се сада дивила пауну, који је увијек стајао у дворишту, а једном се чак и попео на прозор да види болесницу. Кад свештеник пође први пут к Евици, старија дјеца разумјеше и заплакаше, и читава се кућа ови шутњом. Наједном се просу глас да дух фратра Паулинца лута ноћу, босих ногу и с бијелом кукуљицом на глави, по ходницима старога самостана, па су часне сестре имале доста муке, док умирише престрашену дјецу.

Пауна наједанпут нестаде, и стара кухарица рече, да је“ она злочеста птичурина одлетјела на гробље, гдје копа Евици јаму.

ХШ

Дјевојчица се полагано гасила. Њезино је умирањебило дуго.

Једне ноћи директор уђе у собу болнице и пошаље уморну болничарку на починак.

Евица је укочено лежала тешка даха и мутна погледа. Свјећица је до ње горјела обасјавајући јој десни омршављели образ и ручицу, која је суха и танка, изгледала превећ дуга. Прозори су били притворени ал је вани било мрачно и глухо у љетној ноћи. У кући тишина; само кроз затворена врата могао се једва чути тик-так зидне уре на другоме крају ходника.

Он је сједио уз постељицу гледајући како дјевојчица тешко дише.

Сјети се првог дана кад је Евица стигла у дом, биједна и зловољна, носећи и рукама замотуљак својих крпа. И ов је био онда нетом дошао у ону кућу с горчином у срцу, изморен животом, у годинама кад је младост већ прошла и човјек почима да гледа за собом сумњајући о путу којим је дотада ишао. Као да је нетом сада опажао како је био увијек сам у животу, не примајући ништа од никога и дајући другима само један дио онога што је носио у себи. Једном се поносио том осамом, осјећао се високо над другима. Причињало му се да тако воли животу и људима баш због тога што не силази међу њих да га додирну и озловоље оним. што је у њима круто и нечисто. Он их је волио, али изда-