Српски књижевни гласник

414 Српски Књижевни Гласник.

лека; проматрао их, али из прикрајка. Пун љубави и разумијевања према свакоме, чувао се свега — а највише људи да се не разочара, и долазио међу чељад с кринком на лицу, да га не прозру. Ал му је та осама постајала све тежа; почимао је гледати у њу као у оно што му бијаше покварило живот.

Кад дође међу дјецу, он баци кринку с лица, пода се сав оним маленим невиним душама. Ваљао се с малишанима по трави, тражио с њима шкољке у пијеску, провађао читав дан с дјецом и баш као и она. Он није више знао но за ту зграду и за тај парк ограђен високим зидом. На ријетка писма, што их је само с почетка примао, није ни одговарао. Већ му се чинило да се помладио и препородио, а највише се радовао кад би му тко казао да се је чак и — подјетињио.

Ал доскора увидје како су и та дјеца ништа друго но још нејака и луда млад онијех пред којима се бијаше ондје заклонио. Свако толико опипао би на ком од тих малишана још меке панџице животиње, што је у дјеци само расла. И он се мало помало повуче изнова у се, давајући од себе дјеци само онолико колико је тој сирочади било доста да буду уз њега весела осјећајући да им је он штит и обрана према свакоме и свачему.

Најтеже му је пак било с Евицом, јер је она, давајући све, све и тражила. Била је напокон нашла, тко се на њу освртао, слушао што она говори, разумијевао њене жеље. И дјевојчица се на то прену; у њој све набуја и прекипје, жељно да се прелије. Њека је болест неко вријеме одмицала пред радошћу што ју је обузимала. Хтјела је све, од свакога, а највише од њега, да све и врати расипљући и оно мало снаге што ју је у себи имала.

Он није знао што би. Напокон се одлучи бити према њој као и према другој дјеци.

Дјевојчица је сада умирала; и он се питао, гледајући је на тој постељи, је ли се и према њој право владао 7 Није ли јој можда ипак скривио 7...

XIV

Свјетло је продирало кроз прозор. Он устаде и отвори. Мјесец је излазио. Пењао се уз чемпресе. Кад стигну