Српски књижевни гласник

Паун. 415

на врх највеће зелене пирамиде, обасја врт и попе се на прозор. Доскора се његово свијетло разли, бијело као млијеко, по Евичиној постељи и пану јој на руку.

Она мршава ручица сине на мјесечини прозирна попут мутна стакла.

Евица се макну и тихо застење.

— Сестро!

— ја сам, Евице.

Помогне јој да се придигне.

— Сад ти је боље

— Јесте.

Мјесечина је падала на зид расвијетљујући читаву собу. Сад је и Евица била обливена сребром. У бијелој кошуљици, с косицом просутом низа леђа, онако лагана, танка и готово прозирна, сјећала је на етеричне појаве сна. На зиду дворишта лишће је лагано шуштало. Једва осјетљива воња борове смоле долазила је из парка.

— Евице... шану он, весео, што се она миче и сједи на постељи, наслоњена о његовој руци.

— Ха... ето нас. Ја сам знала да ћете ме овдје повести. У њој смо... у оној правој. Како је чиста, лепа... бела!

Показивала је руком расвијетљене зидове и покућство.

— Гле, само сребро и злато!... У оном је куту малено "огњиште... Знала сам ја да сте ви добри... да ме нећете преварити. Ви се на ме више не љутите. Је ли 7

Он ју је гладио лагано по глави. Гледао је по соби, која је била тако бијела и нашарана таквим сјенама да је није више ни сам распознавао.

Евица му је љубила руку, као што је и прије чинила, кад му је што праштала и највише га вољела. То је увијек био знак потпуног помирења.

Она је напињала ухо и говорила:

— Чујте! Море... Валови. А стабла шуште у башти.. Ви сте ме возили на острво... у нашу кућицу... док сам ја спавала. Рибари су ћутели, да ме не пробуде... Хтела сам им казати ону песму о раку... Да л' је знате 7

„Пошла Мара... босонога До потока... маленога.“

— Знам је... рече он чујући како јој недостаје сапе. и глас јој се прекида.