Српски књижевни гласник

416 · Српски Књижевни Гласник.

Она се наслањала сва на њ, млохава као усахла биљчица. Дихање јој је бивало све теже.

Наједном се трзну.

— Гле, и њега. Ал сам сретна! Све, све... како сам ја хтела. Ето, иде!

И збиља на дувару, изнад врата, црњела се сјена пауна,

који је у тај час ходао полагано по рубу зида с оне стране

дворишта.

— Пауне, паунићу... пера... пера!

Она га загрли као да би хтјела устати.

Наједанпут клоне, склизне му из наручја, пане главом на душек.

У сјају мјесечине, која јој је обасјавала и лице, он тада. видје да је све свршено.

XV

Сједио је сјутрадан на крају малога гата испред купалишта, када учитељица приђе к њему.

— Обукли смо Евицу како смо боље могли. Бијела прикладна одјела нема у дому. Да је сву обаспемо цвијећем. што га још има у баштиг

— Не! рече он. До који дан долази бискуп. Кризмат ће дјецу у нашем дворишту, па нам треба цвијећа.

Учитељица оде.

— Госпођице! викну наједанпут, ал је она била већ.

потрчала уза стубе.

Он се дигну да је потражи и опозове што јој бијаше рекао, ал опет сједне и загледа се у валове што су ударили о камење ваљајући шљунак, шумећи и пјенећи се.

Читавог је дана сам тражио да се сретне с учитељицом и да с њом говори о Евици и о покопу, надајући се да ће учитељица штогод изнова рећи о ономе цвијећу. Ал учитељица као да није о томе више мислила, и он је сам себе увјеравао, да је ипак право одлучио.

Касно у ноћи уђе у болницу и рече учитељици да пође ; он ће сам бдјети уз покојницу све до доласка свећеникова.

У соби је сада била само једна постеља, накићена бијелим копренама и гранчицама ловорике и ружмарина. Двије