Српски књижевни гласник

Паун. 417

су свијеће горјеле уз њу; десетак малених слика светаца дарови дјеце — видјело се на рубовима њезиним.

Евица је лежала на њој, с главом на узглављу, с рукама прекрштеним на прсима држећи у њима крижић и китицу цвијећа. Лице јој је било спокојно, као да је заспала и да још сања о маленој бијелој кућици на плавоме острву.

Њему буде лакше при срцу, кад је такову видје.

Био је већ одредио како ће је сјутра што љепше покопати; а сад га веселило што су (ој тако уредили собу и постељу, у којима ће Евица спровести посљедњу ноћ у дому. Ал одмах и видје да јој она плавожута хаљиница никако не пристаје.

— Да... шану, ваљало ју је осути бијелим цвијећем олеандровим.

Кад је изнова погледа, причини му се, да се израз њезина лица промијенио. Као да изнова види на њему опе познате му црте, по којима је увијек знао, да ју је нечим ражалостио.

Он погледа кроз отворени прозор у ноћ тиху, ал пуну облака. Дође му да кроза њ сиђе у двориште и пође у парк по цвијеће. Ал како оставити Евицу саму 2 Пас би залајао, слуге дотрчале.

Увидје одмах, да тога не смије урадити.

А чему је опет прикратио нешто тој дјевојчици, чак и сада, на тој постељици 7 На њену је лицу познати му укор и позната му туга. Он је разбио Евици сан о бијелој кућици; он јој га је порушио у посљедњи час... кад је хтјела да с њиме у гроб сиђе.

Сатови су пролазили, и мир му се враћао. Осјећао је, да је он тој дјевојчици веома волио. Давао је и њој мјером, промишљено, полагано... ал је ипак давао. Ако је и у чему погријешио, није хтијући и знајући. Једном ће му синути пред очима, па ће дознати, како да се влада према дјеци, а можда и према свима људима.

Вани је свитало.

Небо се полагано разведравало. Доскора су врхови чемпреса блистали од сунца; први су јутарњи жамори ишли по кући.

Нешто лупну; он дигну главу.

27