Српски књижевни гласник

418 Српски Књижевни Гласник.

Паун бијаше скочио на прозор.

Хтједе да га потјера, ал се птица тако владала, да се он не макну. Гледала је по соби, и у њ, као да нешто моли. Спусти се мирно у собу, загледа се у постељу.

Човјеку се причини да су на лицу покојнице нестале све оне болне црте и да је једва примјетљив посмијех никнуо на блиједим уснама. Дигну се; остаде миран, ал на опрезу и готов да скочи.

Птица је дизала главу, гледала у Евицу и обилазила постељу умиљавајући се и трептећи крилама.

Наједанпут скочи на кревет.

Човјек коракну и дигну руку, ал прије но стигну до постеље, паун се стресну и просу на Евицу све своје перје; обуче је у своју најљепшу одору, па сав оперушан скочи и побјегне напоље.

Евица остаде покрита до врата оним кнежевским плаштем, а њено је лице било изнова као да сања о маленој бијелој кућици, накићеној пауновим перјем тамо на модроме острву преко мора.

Човјек ју је гледао и шаптао:

— Да. Ваља све... све дати! ВЛАДИМИР НАЗОР.

ЗА ДОН КАРЛОСА! (14)

Два човека искрсоше доле, на једној малој откривеној стази. Један је без оружја. Он има плаву капу, туниху с два реда дугмета и лакован кожни појас официра алфонсиста. Други је један војник, с рупцем на бајонету своје пушке, коју држи као воштаницу.

— Парламентар, тако ми Бога, рече Г. де Мањоак. Знате ли ви, драги пријатељу, да се ови безбожници понашају као права господа“ Ипак, не дајемо им да се сувише приближе.

Дошавши на педесетак метара од тврђавице, официр сам застаде. Изгледао је прилично збуњен. Видело се јасно да је војник желео да је на другом месту.

— Чиме вас можемо услужити, господине викну Г. де Мањоак.

MO 4 ai

i,