Српски књижевни гласник

О Узвишеном. 453 изрази, као импресије, значе читав један свет у психолошкој и естетичкој активности нашег унутрашњег живота и, као експресије, као већ готови изрази, они, у Уметности, имају једно од најзначајнијих места и једну од највиших вредности. Осећања Узвишенога, цео њихов комплекс, заузимају, у колико су естетичка, скоро трећину наше естетичке активности; други и трећи део сачињавала би осећања Трагичнога и Комичнога. Узвишено, схваћено онако како смо раније нагласили, у свима својим типичним облицима, од најфизичкијих до најспиритуалнијих (морално, етичко, интелектуално, психолошко, материално), од чисте природе до чисте уметности, у теорији Лепога означава „срж ствари“, основицу свега и један од „првих принципа“. Један читав низ осећања и израза у основи су осећања и изрази Узвишенога. И ако су предмети, узети за себе и ван естетичке активности, предмети осећања страха, у своме естетичком амбиенту и у својој естетичкој атмосфери, кад кроз нашу психофизичку организацију прођу незаинтересовано, они су предмети естетичког задовољства, „хомеровске радости“, они су „дионисијски“. Кад једном пређу из психо-физичке, из заинтересоване, у естетичку, у незаинтересовану организацију наше опште актив– ности, а нас се овде само она тиче, ми се, са Узвишеним, налазимо на пуном естетичком терену и, нашавши се ту пример је за то цела уметност — ми немамо никакве потребе да анализирамо један чисто естетички проблем, генетички и унатраг, и да се плашимо да он није чисто психолошки проблем и, према томе, да улази у један аестетичан или неестетичан „ток ствари“. Узвишено, и као осећање и као израз, под околностима које смо додирнули, долази у Естетику. То су осећања и изрази радости и задовољства; и, као и сва друга естетичка осећања, и она су потенција, афирмација и стимулус живота: занос, усхићење и виша трептања целокупне наше психо-физичке и естетичке организације.

БРАНКО ЛАЗАРЕВИЋ.