Српски књижевни гласник

482 Српски Књижевни Гласник.

кугли исте боје, учини ми се: као да видим насмејана огромна уста над страшно отеченом гушом. И било ми је пријатно да гледам у крст који се смеје и гледао сам у њега за дуго и радосно до раздраганости, не увиђајући ни најмање да таквом смеју апсолутно нема ни места ни смисла и да је он само један од необоривих доказа мога јако поколебаног душевног здравља.

Међутим могао сам се уклонити с прозора јер ми из далека допреше звуци посмртног марша, који .ме понова бацише у тугу, изазвану сад погребом неког официра; и гледати у крст није ми вредило. А тек што је спровод прошао кад се глава и рука поштанског разносача помолише на вратима моје собе. Рукопис на писму које ми ова рука пружи, и ако нешто измењен, познао сам одмах. И не само рукопис него сам погађао унапред и саму садржину писма. У Вујановцу, једној малој окружној вароши негде доле, имам најбољег друга из детињства, младости и ратова који ме, не знам већ по. који пут, позива да му одем у госте. „Толико време прође од последњег нашег виђења, остарисмо и остах те жељан... а знаш да бољег пријатеља немам...“ и шта ти ја знам. Отворим писмо: тачно као што сам очекивао.

И наједанпут, и сад не знам да објасним баш од куд и како, плану у мени одлука да се на послетку одазовем овом срдачном позиву. А кад је одлука пала опет се и још како развеселих ; само сад са пуно разлога, као што сам се доцније уверио, јер ме овај пут до Вујановца бар привремено излечи од неиздржљиве нервозе.

Дакле скочим нагло, појурим у другу собу и. кажем девојци:

. — Слушајте, Марија, спремите ме за пут... пет дана, вечерас, молим вас. И не заборавите кутију са жутим 'ималином као прошли пут, тако вам Бога.

Па онда грунем у таштину собу и ужасно је препаднем. Она се, неисказано удубљена у подлистак Томе Милиновића „Анка Обреновић и Смрт Кнеза Михаила“, специјално у врло интересантан одломак „Анкин син у очи Светог Николе“, толико уплашила, да ме је, љутито се сагињући за цвикер који је пао с носа кад сам ја несмотрено бануо, озбаљно прекорила што сам у собу упао као побеснео. Измирили смо се, разуме се, после мог љубазног извињавања и умиљавања,