Српски књижевни гласник

490 Српски Књижевни Гласник.

човек може да уђе без резерве. А после: ја сам се разочарао, ужасно разочарао; немам више вере. У рату жртвовао сам се јер сам веровао да слобода вреди више од живота, борио сам се за боље друштво то јест надао сам се да ће људи постати бољи. Зар не7 Сви смо тако. Ко није веровао да ће зло бити кажњено “7 Ко је сумњао у правду“ Ко 'није веровао у боље дане7 А данас, шта смо дочекали“7 Онај мали део што је постао бољи заморио се. Он је само неми сведок онога што данас раде они одморни које рат није изменио или боље које је рат у толико изменио што им је са свим искварио срца. А шта је са слободом 7 Кад смо носили теже окове од ових што и данас, иначе уморни вучемо 7 Окови то вам је награда. За њих су пали милиони. И зар после свега што сам видео, доживе“, трпео, треба свесно да зажмурим па да понова верујем7 У шта“ Коме да верујем 7 За чим да пођем 7 Шта је то што сад треба да усталаса људска срца, да понова распламти оно племенито, незаинтересовано одушевљење које се угасило“г Која је то реч живота коју, као буктињу праве светлости, треба сад да пронесу они изабрани у сред ове мрачне и перверзне генерације“ ја не знам. ја заиста не знам. И зато, кад ми говорите о вашем идеалу, ја сам хладан — потпуно хладан. Јер није то оно са свим ново што смо ми тражили и нејасно замишљали у рату, носећи наше Крстове Страдања. И ко данас, после рата, може рећи да је већ готов са својом душевном организацијом, да зна шта хоће7 А ви7 Кажите сами. Ви би сте нешто хтели, а то што. хоћете то није из вас, из нас, непосредно. Реците само: зар ви нисте Руси без руске душе7 Имате нешто од ње, можда, али није сва и није ваша. Зато нема Корењева и Незнамова. И још их неће бити. А у новом поретку коме тежите, верујте, господарили би код нас опет одморни то јест који нису страдали, јер они што страдају увек се уморе до власти коју прихватају они вешти из мишијих рупа. ја нисам наиван, ја више не верујем, не знам у шта и коме да верујем, немам идеала. Немојте ме звати друже.

— А ти, брајко, кад немаш ни воље ни идеала, скрсти руке као што си скрстио, трпи, шкрипи зубима и гледај шта се ради, одговори му крезуби студент, који га је за све време: пажљиво слушао и ако у њега ни једанпут није гледао. —