Српски књижевни гласник

У Гостима. 489

боем... краде карте у игри... А после, две разне судбине: онај јунак гине од цепанице, ова пропалица од мача. Бар према овоме што сам до сад прочитао.

— Не бих ти могао тачно рећи, — одговори први нисам прибран; али имам тај утисак и чудим се да ти немаш исти. У осталом размисли и сложићеш се са мном. Као и Сирано, Жером Коањар одскаче дубином ума. Обојица немирни духови, отмени, духовити, генијални, високо над средином у којој проводе један немиран живот и обојица непризнати и несрећни. У толико... Има, има нешто од Сирана у опату Коањару.

— Не налазим да сте у праву, рече ошишана студенткиња, сува, доста ружна. испијена жена ниских груди, колико да се умеша.

— А ово овде, шта ти је TO?

— То су Сенке јушра Арцибашева.

— То је добра ствар — примети крезуби студент. Ја нарочито волим Арцибашева. Па забаци руку и извади из преграде пљоскаву бочицу с коњаком коју понуди студенткињи. Она наже неколико гутљаја па је пружи другом студенту, али он одби.

— Друже, — нагну се она према њему и говораше са свим тихо — и сама налазим да је то добра књига. Јесте ли видели, молим Вас, како су духови припремани, бодрени. И зар сами не увиђате како нам данас недостају Незнамови и Корењеви 2 Па још тише:

— Верујте, друже, по мом дубоком уверењу, оваке ствари треба највише преводити, оне нам никад нису биле потребније. Јер и код нас треба припремати духове и јер излаз из овог хаоса и кала не може се ни замислити без терористичке акције. Морате се у овоме са мном сложити. И морате нам, најзад, прићи. Суморни студент, најпре одмерено, затим све живље и ватреније одговори ово:

— Гопођице, ја сам вам рекао већ да ме још не можете тако ословљавати. ја нисам комунист! Толико сам вам хтео рећи, једном за свагда. ја... ја бих хтео али не могу. Опростите, али ви баш јако подсећате на ову Дору Баршовску. Сви ми само имитирамо, зар He? Говоримо отворено. Али мене ништа више не може да загреје, као некад пре ратова. Нема организације, нема средине у коју