Српски књижевни гласник

488 Српски Књижевни Гласник.

И тако док су крцкале кокошије кости и задовољни супрузи нудили се вином, ми смо ћутећи слушали како киша прска у прозор и како ритмично лупа воз одмичући све даље и даље.

Пошто је повечерао, избрисао уста рукавом, пажљиво увезао завежљај са остатком јела и попушио цигарету, после које смо сви кашљали, човек наслони главу на женино раме, намести угодно ноге између оне прилике што нас. је пронашла и мене па се умири, док се жена јуначки напрезала да ревносно издржи огромну, слоновску тежину тела свога мужа.

Без сваке воље за разговор, мој увређени друг и ја покушасмо да спавамо. Али покушај овај, бар што се мене тиче, оста узалудан, јер оне три прилике које прво уђоше и по свој прилици беху студенти, отпочеше врло занимљив разговор, који су водили са свим тихо, тако тихо и поверљиво да сам се морао напрезати да га чујем.

Студент који нас је пронашао, крезуб, великог забаченог чела, продирног погледа и подсмевачког изгледа, чије ми се дрско понашање, и ако и на моју штету, ипак свидело, обрати се оном другом, са финим, отмено уморним и болешљиво бледим изгледом, а на чијим коленима беху две књиге што их тек беше узео из преграде за ствари. ;

— Шта ти је то 7

– Печењарница краљице Педок.

— је си ли прочитао 2

— Још нисам завршио.

Па суморни студент одиже књигу с колена и том приликом ја приметих да има свега један и по прст на десној руци.

— Тај опат Коањар — рече онај први — то. је нека фамилија Сирану од Бержерака. Или боље: Сирано и опат Коањар то су два брата, од којих је првог опевао Ростан у стиху, а другог Анатол Франс, својим сјајним стилом, у прози. Бар мени се тако чини. Само незнам да ли је Ростан замислио Сирана пре него што је Анатол Франс замислио опата Коањара.' Шта ти мислиш 2

Студент без прстију скромно слеже раменима и насмеши се. a

— He бих рекао, не знам... ја не налазим. На против, то су два различна човека. Онај витез, убојица, борац; овај