Српски књижевни гласник

У Гостима. и16- 487

говору провести на путу, ја приметих како нека мршава прилика, као утвара, повири на врата нашег купеа, па се повуче да мало доцније са још две прилике, једном мушком а другом женском ошишане косе продре у наш купе.

— Ми се тамо угушисмо, извините.

И пакети покуљаше.

Али док се они размештаху и не обзирући се на нашу нервозну збуњеност и љутњу, врата рапаво зашкрипише па се отворише и једна дебела, раскопчана, знојава и бубуљичава људина, у поабаном оделу паланачког занатлије, уђе без поздрава и извињавања, носећи у рукама две потпуно нове ручне торбе од фине жуте коже. И са изазивачким држањем пошто позва своју жену, која се иза његових леђа нешто мало видела, да му следује, процеди кроз зубе:

— И ми смо, ваљда, платили карте.

— Господо — покушавао је мој друг да сузбије неочекивани напад, (што се мене тиче ја се нисам мешао јер су мени и мојој нервози годили оваки сукоби) — Господо, ја сам народни посланик, овај купе рез...

— Ништа незнам, карта је ту, — отеже људина лупкајући се по џепу.

— Не признајемо небиране посланике, нити привремени парламенат, прекиде га у исто време она прва прилика што нас је прошла.

— Овде смо сви једнаки и сваки има право само на једно место, додаде човек с новим торбама. И ја сам одмах био на чисто да су новодошавши врло лако однели победу.

Међутим, мој друг, свакако постиђен и увређен, дуну у свећу тако јако да је обори, али одмах затим она прилика: што нас је пронашла кресну палидрвце па упали другу.

Потом, човек с новим торбама удеси своје ствари па се намести заузимајући само за себе два места, онда скиде ципеле које остави под седиште и одвезујући завежљај с јелом обрати се жени: |

— Јеси ли гладна7

Жена, која је мрдала уснама и са некаквим упрепашћеним изгледом, као да стоји нагнута над амбисом, плашљиво погледала у мужа, процеди:

— Па могла би једно крило.