Српски књижевни гласник

486 Српски Књижевни Гласник.

отме жену, кад је избори. Шта ту ваздан! Ја бих се само тако и женио. Јер права срећа осећа се само после победе, а брак што се закључује у општој сагласности личи само онима што нису способни да осете сласт освојења, радост да на силу задобију, милину борбе“.

„Како да ти кажем, ја никога не молим“.

„А твоји родитељи, шта они кажу 7“

Он се мало замисли, па после кратког ћутања:

„Ови моји 7 Стари су, да кажем, задовољни да ме виде ожењеног. Све остало је споредно“.

До зоре смо остали у разговору. А сутра дан кренусмо се у сусрет вереници, коју смо имали да сачекамо на једној малој станици нишке пруге. Тамо су имали да дођу и кумови и ту, у малом селу једном, парохији нашег пријатеља свештеника, спремљено је све да се обави венчање.

И баш сам хтео да се подсетим свих појединости оригиналног венчања мога побратима, — у том тренутку то ми је било најпријатније размишљање — кад ч х кораке и неразумљиво гунђање у ходнику, а одмах затим појави се кон-· дуктер са једним сањивим господином који је мрмљао и претио. ге

ја брзо скупих ноге које бејах угодно опружио преко целог седишта, па скромно заузех угао који сам изабрао као најзгоднији и негледајући човека који је улазио, кад ме он познаде и обрадова се:

— Извините што сам вам покварио рачуне.

— (О), господине посланиче — одговорих устајући — то сте, дакле, ви7 Надам се да ћете ми љубазно оставити једну половину стране како бих наставио своје снове које више волим од ваше политике. Али ако и на њу распростирете своје свето посланичко право, онда се покоравам и излазим y XOJUHHK. :

Дугачка фигура мога старог школског друга, који MH пружа руку, уозбиљи се усиљено:

— Ти знаш да ја као народни посланик коме пуцају леђа од народних брига треба да путујем неузнемиравано.

— Потпуно сам свестан, рекох палећи свећу. Јер, заиста, један посланик треба да путује неузнемиравано, за разлику од нас осталих, зато што путује бесплатно. А за то време и док смо ми унапред замишљали како ћемо у пријатном раз-

#