Српски књижевни гласник

496 = Српски Књижевни Гласник.

снажна прса Николина он је понесе излазу, ка колима која су чекала. Али се она измигољи, одскочи еластично, па нам притрча, куму и мени, срдачно захваљујући и стежући нам руке. Витка, елегантна, неизвештачена, свесна да је лепа, уверена да нас је очарала, као најлепша. тица, скакутала је од једног до другог. ја сам био одушевљен до манитости. Јурио сам час тамо час овамо, ни сам незнајући шта чиним, па сам својеручно дохватио њене ствари, тешке као олово, натоварио на леђа и носио од кола до кола. Кум није знао где му је глава. Цвикер му беше спао, али он га није тражио, већ је питао мене да ли је понео још један, резервни и да ли знам где му је, пео се на кола и скидао док су му купусаре испадале из џепова. А она се смејала, рекла нам да смо дивни, да ће нас волети као што нас воли Никола, па нам је, после, кад се кола кренуше путем у село, причала о томе како је синоћ вешто и лако умакла из куће. Отац ништа није приметио, рано је легао, мајка и остали испратили су је на станицу, стигла је у последњем моменту, путовала без непријатности. И гледајући мило у Николу питала га сваки час: — А шта би радио да ти нисам дошла“

До јутрења провели смо у поповој кући у љупким и веселим шалама и разговору којим је она знала да руководи

са неисцрпном срдачношћу и са пуно грације, обраћајући се.

увек ономе чије расположење попушта, цвркућући непрестано, очаравајући нас својом умиљатошћу, и заносећи нас до најслађег заборава. Поп, млад, весео човек и попадија, пуна,

са великим црвеним печатима, жена „у српски“, нису крили · )

колико им чини част што смо њихову кућу изабрали за ову срећну прилику. А кад је било време јутрења одосмо у цркву. Сећајући се и сад оних свечаних тренутака церемоније, једне од највећих и најсвечанијих обавеза коју човек може примити, знам како сам онда веровао да се она никад не може погазити бар ради лепоте оне успомене, најмилије у животу, најсвечаније од свих, најчистије и најдраже. Изгледала је лепша од сваке краљице под круном на сред цркве и насмешила се тако заносно на Николу онда кад је свештеник упитао је ли њена драга воља да за њега пође, да сам се ја тога тренутка, и само ради тога да га и ја доживим, одлучио да се оженим. А после венчања отишли смо на закуску под велико гумасто дрво, у близини црквене порте. Поседали смо на шарене про-

____