Српски књижевни гласник

У Гостима. 495

се био да се не замери родитељима њеним и одустао; али другог кума, професора, који је поштено одржао реч затекосмо шћућуреног баш у оном углу станичне чекаонице где сад гледам како дремају, климајући убрађеним главама, две сељанке са корпама у крилу, из којих вире смешно испружене · гушчије главе и репови. Са гомилом књижурина под пазухом и једном .отвореном у рукама, коју је испустио кад нас је спазио, он је ревносно очекивао долазак нашег воза па га ипак није осетио. У свечаном оделу и великом црном шеширу, са приметно краћом десном руком коју је редовно подизао у · висину очију кад се здравио, кратковид и врло збуњен, кум је искрено загрлио Николу и нешто неразумљиво муцао кад му је · овај, срдачно му стежући руку, захваљивао на одржаној речи. Док сам био у низу ових сећања воз писну и ја утрчах · унутра трудећи се да слику, коју сам о оној вечери стао обнављати, не побркам... Готово у исто доба ноћи кад пролазим овуда, прилично нервозни, шетали смо оно вече дуж пруге која је бљештала на светлости месечине, очекујући да она стигне. Немогуће је, у осталом, заборавити ту ноћ у очи овог необичног венчања. Чинило нам се, поред свега, невероватно да ће се она појавити и хиљаде сметњи излазиле су нам пред очи. А да нас је неко тада пажљивије загледао морао би с чуђењем застати да посматра: како замишљено "и брзо корачамо одавајући бригу људи који очекују некакав врло важан догађај. Имало је нечег завереничког у нашем понашању.

И тако шетасмо, чекасмо, удисасмо диван мирис траве, слушасмо зрикавце, лавеж паса, откуцавање телеграфског апарата или погледасмо на таман звоник у сред успаваног села и беличасте, разбацане кућице што сневаху на месечини, кад, најзад, чусмо у даљини писак. Задрхтасмо и загледасмо се тамо одакле треба да се појаве два црвена ока воза који и не зна да носи једну љубав тако одлучну, необичну и верну. Па се црвене тачке појавише, срца нам залупаше, а мало после ала што је бректала стаде. Ми појурисмо колима, зверајући на све стране, кад се једна врата малко отворише и на степеницама указа са пучо ружа на лезој страни груди, она, у путничком шеширићу од сламе, дугачком мекинтошу, лица озарена срећом и у оној милој узбуђености која ч“ни да човеку и против воље очи. заводене. Кад лако скочи на