Српски књижевни гласник

500 Српски Књижевни Гласник.

одјекивали су и изгубили се за углом. Стражар пребаци пушку и поче лагано корачати поред зида...

Са последњим звуком звона у тамници је почело кретање.

Туробна и жалосна апсанска ноћ давно није запамтила овакву живост. Као да су молитвена звона донела вест о слободи: црна врата ћелија отварала су се једна за другима. Људи у суром оделу са кобним знаком на леђима пролазили су двоје и двоје ходником дугим поворкама и улазили у осветљену тамничку цркву. Ишли су с десна и с лева, уз степенице и низ степенице; у пригушеној ларми њихових корака чуо се по где-где тресак пушке и неједнаки звекет гвожђа. У пространој цркви сура гомила људи сместила се за решеткама на своје одређено место и тамо се стишавала. На црквеним прозорима виделе су се такође решетке...

Тамница се испразнила... Само у оне четири куле, на угловима тамничне зграде у засебним малим округлим ћелијама затвореним на катанце, четири усамљена осуђеника корачаху по својим ћелијама, наслањајући с времена на време уво ка вратима и слушајући жељно одјеке црквеног певања...

А у једној од заједничких соба, лежао је на постељи болесник. Надзорник, коме су јавили о изненадном болеснику, приђе му кад су остале осуђенике одводили у цркву, наже се над њим, гледајући му право у очи које су се светлеле чудним сјајем и тупо гледале у пространство.

— Иванове, еј Иванове! — викну надзорник. болесника.

Осуђеник не окрете главу; говорио је нешто нејасно; глас му је био рапав, изгореле усне мицале су се тешко.

— Сутра у болницу! — заповеди надзорник и изађе, оставивши крај собних врата једног стражара из ходника. Он пажљиво погледа болесника у врућици и махну главом.

— Ех, скитницо, скитницо! Види се брате отскитао си своје! — и решивши да ту нема посла, надзорник прође ходником ка цркви и заустави се крај затворених црквених врата; слушао је службу божју и клањао се сваки час до земље.

У празној соби одјекиваху по кад-кад неразумљиве речи болесника. То је био још средњовечан човек, јак и снажан, Бунцао је и преживљавао скору прошлост, а лице му се кривило у изразу бола,