Српски књижевни гласник

502 Српски Књижевни Гласник.

борова чије мрке гране висе над старом црквом роднога села... гомиле његових сељака, ватра над реком и овакво исто певање... он се жури путем да би чуо све ово тамо, код својих!... Међу тим, у ходнику, крај црквених врата, додирујући челом земљу, надзорник се клањао и молио Богу од свег срца...

Млади регрут са пушком корача поред зида. Пред. погледом стражаревим пружа се равно поље без краја, које је снег тек скоро разголитио. Лаки поветарац трчи преко равнице шушти сувим коровом и лањском травом и улива у душу војника мирне и тужне мисли.

Млади стражар застаје крај зида, спусти пушку на земљу и, наслонивши руке на цев, а главу на руке, дубоко се замисли.

Није могао да да себи јасан одговор: зашто је он ту ове свечане ноћи у очи празника с пушком крај зида пред пустим пољем 7 У опште био је још прави сељак, није много шта разумевао, што је једном војнику потпуно јасно те га нису узалуд дирали што је туговао за својим селом. Недавно је био још потпуно слободан, био је домаћин, газда у своме пољу, на раду, а сада га је страх, безразложни, необјашњиви и неодређени страх пратио на сваком кораку, при сваком покрету и утеривао младу, неотесану сељачку природу у колосек строге службе.

Но у овом тренутку био је сам... Празан видик, разастрт пред очима, фијук ветра у корову наводили су на њега сан и пред очима младог војника низале су се слике из роднога места. Он такође види село, осећа онај исти ветар над њим и осветљену цркву и тамне борове, што 'над црквом љуљају своје зелене врхове...

По кад-кад, као да дође к себи и тада у његовим плавим очима види се несхватљиво питање: шта је ово 2 поље, пушка, зид 7... На мах се присећа стварности, али брзо опет нејасан шум ноћног ветра доноси познате и миле слике и војник опет дрема наслоњен на пушку...

У близини места, где стоји стражар, на ивици зида показује се тамна мрља: то је човечија глава... Скитница гледа у далеко поље и једва приметну ивицу удаљене шуме... Груди му се шире, удишући жељно свежи и слободни дах мајке — ноћи. Он се полако спушта на рукама и тихо клизи доле низ зид..,