Српски књижевни гласник

С ни и и

За Дон Карлоса! 503

Радосно брујање звона разбија ноћну тишину. Врата тамничке цркве отварају се, кроз двориште пролази ускршња литија; складно певање таласима допире из цркве. Војник задрхта, усправи се, скину капу да се прекрсти и... одједном као да је замро с подигнутом за молитву руком... Скитница је доспео до земље, потрчао брзо ка сувом корову.

— Стој, стој!... Брате рођени! — узвикну стражар сав ужаснут, дижући са страхом пушку... Све оно чега се бојао, пред чим је дрхтао, налеће на њега гломазно и страшно са том суром фигуром што бежи. „Служба, одговорност!“ пролази кроз главу војника. Он узима пушку и нишани у човека који трчи. Пре него што ће да спусти ороз, он само болно затвори очи...

Над градом и даље лебди, кружи се у васиони и трепери складно брујање... и даље напрсло звоно тамнице дрхти као да се брани, налик на јаук рањене птице. Иза зида чују се складни звуци победничке песме : „Христос Воскресе“ и одјекују по равноме пољу.

У тај мах, за зидом, надкриливши све остало, груну пушка... Слаб, немоћан узвик као тихи јаук безразложне туге чу се за њим и све ућута...

Само далеки ехо пустога поља понављао је са жалосним роптањем последње одјекивање пушчаног метка.

(С руског превела 'Олга Глушчевић-Којић) В. КОРОЉЕНКО.

ЗА ДОН КАРЛОСА! (15)

Усред јадиковања која су се уздизала с операционог стола, смрт Жуана Арквила била је прошла неопажена.

— Да ли вам је тај јадни младић могао дати жељених обавештења, госпође“ запила хирург кад се опе опростише од њега.

— Да, рекоше оне.

— У толико боље, јер иначе — ја сам био заборавио да вам то кажем — ви бисте могли запитати официре једног алавског батаљона који се одмара на по миље одавде, ено, тамо, на ливади коју видите, украј потока.

— Ах! Алавци су ту, рече Алегрија,