Српски књижевни гласник

504 Српски Књижевни Гласник.

Оне опет изјахаше. Алегрија потера свога коња ка месту које јој је био. показао доктор.

—. Ах! Алавци су ту, понови она.

Сав њен мир био јој се сада повратио, онај мир који је од јутрос била изгубила.

— Куда ћеш 7 запита госпођица де Меркер.

— Алавци су ту, одговори она смејући се подругљиво. Пођи са мном да чујеш шта ћу им рећи.

Војници су баш вечерали кад две девојке на коњима избише на ливаду. Они их са радозналошћу гледаху где долазе. Алегрија потера свога коња ка једној групици која је седела у страни: то су били официри. Они је познадоше и дигоше се.

Она окрете више пута свога коња уокруг.

— Молим вас да ми опростите, господо. ја имам част да говорим другом батаљону алавском, је л' Te?

— Да, одговори јој] један наиван глас.

— Другом алавском батаљону, који долази из Естеле“7

Овај пут јој нико не одговори.

— Другом батаљону, продужи она ударајући гласом на сваки слог, који је, јуче у јутру, напустио поверени му шанац и срамно утекао с бојног поља 7

Зачу се гунђање. Сви људи били су сада устали.

Охола, пуна смелости и презирања, Алегрија ободе свога коња усред њих.

— Кукавице! кукавице! викну она тада.

Сви заграјаше од гнева. Алегрија виде где је окружи једна претећа гомила.

— Кукавице! понови она.

Из кута где су били официри, одјекну један глас, ироничан и опор: |

— Мирно, војници, мирно! Не сме се нападати једна жена, чак и кад је та жена дроља.

Захори се одобравајући подругљив смех. Бледа и смешећи се, Алегрија се окрете ка ономе који је био говорио.

— Капетан Тарзис, Бог и вера, рече она. Честитам вам на вашем отменом држању.

Она приђе официру који ју је, скрштених руку, гледао изазивачки,