Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! 03

— Капетане Тарзисе, једног дана кога се ви можда сећате, ја сам рекла себи: „Сто му мука, ако је овај човек толико исто храбар официр колико је кукаван љубазник, какав диван дар дајем онда војсци легитимитета!...“ ја сам била двапут покрадена, драги капетане Тарзисе, жао ми је што то објављујем пред вашим људима: код вас, војник не вреди више од љубазника.

И у општем ћутању, она прште у увредљив смех.

Тарзис је био пребледео као крпа.

— Кучко! промрмља он.

Он се наједном поже. Алегрија једва имаде кад да забаци главу назад, али ипак не довољно брзо да избегне тешки белутак који капетан Тарзис баци на њу из све снаге.

У истом тренутку њен коњ се пропе на стражње ноге. Заслепљена крвљу која је цурила с њена чела, она паде на земљу...

— Колико је сати запита Алегрија долазећи к себи.

— Четири сата, рече Луцила.

Госпођица де Меркер била је одвукла своју другарицу на ивицу потока који је текао испод ливаде. Исцепавши своју и Алегријину џепну мараму, она је зауставила крв с ране. Оне су остале саме, пошто су Алавци брже-боље прекратили свој одмор. У наоколо, два коња су брсла мршаву ситну траву.

Алегрија се усправи у пола и насмеши се на Луцилу.

— Имаш ли при себи своје огледало 2 запита она.

Госпођица де Меркер јој пружи једно џепно огледалце.

Забацивши у назад своју косу, Алегрија погледа своју рану: једна дугачка расекотина, мало изнад слепоочнице.

— Онај красни младић само ме је за мало промашио, промрмља она.

— је ли ти тешко 7 запита Луцила.

Она махну главом.

— Није више, одговори.

Затим приђе своме коњу и удеси узде.

— Треба поћи, рече она.

Госпођица де Меркер је погледа.

—- Поћи, за где 7

Њена другарица не одговори,