Српски књижевни гласник

506 Српски Књижевни Гласник.

— На коју страну на се упутимо 7 запита Луцила.

— Треба стићи Краљевски Стан, рече Алегрија.

У исто време, она је гледала Луцилу из коса.

— Краљевски Стан, рече госпођица де Меркер, врло бледа.

Она прошапта :

— А Оливје7

— Господин де Пренест, рече Алегрија, равнодушна. Ох! има пуно вероватноће да је он у овом тренутку напустио овај свет, као и господин де Мањоак.

— Ах, он је још жив, ја сам у то сигурна, а и ти тако исто, узвикну госпођица де Меркер.

Кћи Пјера Дечарта погледа је с једним бледим осмејком.

— Можда, рече она. Па шта онда 7

— Онда, треба га спасти, преклињала је Луцила.

— Шта би ти урадила да га спасеш“ запита Алегрија.

— Све, одговори Луцила.

— Чак и то.

И нагнувши се ка госпођици де Меркер, она јој стаде говорити на уво.

Луцила устуче престрављена.

— Ти кажеш 7

— Није потребно да ти понављам, ти си чула, рече суво Алегрија.

— ја нећу, ја не могу, јецала је госпођица де Меркер.

— Онда ће он умрети, рече Алегрија хладнокрвно.

— Не, не, ти нећеш допустити да он умре, ако можеш да га спасеш, јер ти га волиш, узвикну Луцила.

— Ти ме не познајеш добро, рече Алегрија смејући се једним страшним смехом: баш због тога ја ћу га, сасвим лепо, и оставити да умре.

— ја не могу, ја нећу, понови Луцила, кршећи руке.

— Онда ће он умрети, одговори Алегрија.

— Милост! рече госпођица де Меркер. Ја сам увек радила све што си ти хтела.

— Шта си ти радила7 рече Алегрија презриво. Ти си дала своје имање, из саможивости, јер си га се бојала, да не би осећала док спаваш страшну тежину једног сумњивог злата где ти гњечи ноге. Али је дошао тренутак кад ти то треба рећи: не даје се само своје злато. Иначе, доиста, бога-