Српски књижевни гласник

——_________

За Дон Карлоса! 507 таши би имали толику превагу над сиромасима. Не даје се само своје злато, Луцила.

— Милост! понови девојка, вукући се крај Алегријиних ногу и љубећи их.

— Време пролази, рече ова, гледајући крај својих ногу, с чудном мешавином мржње и љубави, лепу плаву главу. Да или не “7

— ја хоћу да живим! рече госпођица де Меркер.

— И он хоће да живи, рече Алегрија, а ипак сутра, прекосутра најдаље, он ће лежати опружен на каквој ливади, тела пробушена са шест метака, и покривен мрким ограчем.

— Ах, џелату! рече Луцила.

И она сакри лице у руке.

— Последњи пут, рече Алегрија.

Госпођица де Меркер крикну:

— Нека живи, ако можеш да га спасеш! нека живи! нека живи!... А онда чини од мене што будеш хтела.

Један победоносан дрхтај затресе Алегрију.

— Хајде онда, рече она кратко.

Жут сумрак парало је црно дрвеће. Оне обе узјахаше на коње и ишчезоше у помрчини која се спуштала.

ТРЕЋИ“ЧДЕО:. АЛЕГРИЈА.

ГЛАВА ПРВА. ГВАРДИЈА.

Истог вечера, Алегрија, долазећи на коњу путем из Толозе, стиже пред фонду Бујаланс, најважнију крчму у варошици Лекумбери.

— Хеј, дон Ликурго! зовну она, ударајући својим корбачем о један прозор на првом спрату.

Преплашено лице дон Ликурга Бујаланса појави се. Његове очи стадоше зурити у помрчину.

— Господо либерали... поче он.

— још нису овде либерали. То сам само ја, Алегрија Дечарт; сиђи, отвори врата, и ходи да прихватиш мога коња,