Српски књижевни гласник

508 Српски Књижевни Гласник.

Прозор се опет затвори. Врата се отворише.

— Доња Урсула спава, без сумњег запита Алегрија гостионичара пошто је овај одвео коња у коњушницу.

— Моја жена спава, доиста, Ваша Милости.

— Е онда је иди пробуди. Или боље хајдемо заједно.

— Устај, Урсула, викну Алегрија, улазећи у собу. А сада, будите добри, драги дон Ликурго, да ме оставите мало са вашом супругом. Ето, идите доле и спремите ми једну шољу топлог вина, брзо. Хајд', Урсула, устај кћери моја.

Крчмарица, нема од чуда и од сна, стајала је право усред собе.

— Отвори ми свој орман с хаљинама, нареди Алегрија.

Не чекајући да Урсула послуша, она пређе у предсобље и врати се с гомилом одела. Она стаде да испитује хаљине, огртаче, шалове... i

— Сувише лепо, сувише ново, сувише лепо, говорила је она узимајући свако парче и остављајући га уз ранија на постељу. Ах, најзад, ево нешто боље.

Она је држала једну хаљину од црне вуне, врло грубу, изношену, искрпљену, али чисту. Та хаљина била је једноставна, са кратким и широким рукавима. Облачила се преко главе, као калуђерске мантије.

— Скини ми обућу, рече Алегрија.

Урсула скиде велике чизме од фине коже и свилене чарапе.

— Свуци ме.

Урсула скиде тамну амазонску хаљину. Алегрија оста само у својој танкој кошуљи. Смакнувши је само с једног рамена, да се не би показала потпуно нагом пред крчмарицом, она навуче црну хаљину. Кошуља паде около њених ногу, као венац од белих чипака.

Алегрија је била нага под грубом тканином.

— Исусе, Ваша Милости! за вас је била та гадна хаљина ! узвикну Урсула. Узмите ову, моју најлепшу.

Алегрија не одговори. Она је претурала по једном сандуку пуном прња, и извади из њега један појас од црне свиле.

— Ето, рече она везујући га око струка. То је доста као украс. Нађи ми један пар црних сандала.

— А чарапе, Ваша Милости 7

— Нећу чарапе,