Српски књижевни гласник

— За Дон Карлоса! 509

Урсула навуче јечећи на нежне беле ноге тврде платнене ципеле. Алегрија се погледа у огледало од ормана. Са својом хаљином утегнутом у струку, својим голим ногама, мишицама п вратом, никад можда није била лепша. Она избаци пркосно свој подбрадак унапред. Њена кратка коса задрхта. Она се насмеши сама на себе.

— А сада, рече она, један црн огртач, и више ти нећу досађивати. Не, не тај, тај је и сувише леп. Ти би хтела да се сви окрећу за мном на путу7 Овај.

Она се уви у широк шал. Њена глава, њено чело, њено лице ишчезоше. Виделе су се само, кроз један мали отвор, дубоке тамне очи.

Оне сиђоше; Алегрија се смејала својој опреми, док је се госпа Урсула и даље вајкала.

Њена вајкања прихвати и њен супруг, чим је опазио Алегрију:

— Обесвећење, Ваша Милости! Ликург Бујаланс има част да вам то каже, обесвећење!

— Доста зановетања, рече Алегрија. Ти си спремио топло вино Дај га.

Она узе шољу и испразни је на душак.

— Дај ми један штап, рече она још Ликургу.

Она навуче на лице тамни огртач.

— Сада, слушајте, рече она. Либерали ће бити овде у зору. Могућно да се ми нећемо видети за дуго. Хвала на оном што сте урадили за мене. Остављам вам свога коња. Продајте га, ако хоћете. Ако можете да га сачувате, ја ћу се радовати, јер то је било ваљано кљусе, које сам ја јако волела.

Она отвори врата с улице. Дах леденог ветра, помешан с кишом, уђе кроз црни отвор. Алегрија, под тамном овешталом тканином, задрхта дуго.

— Збогом, рече она. |

И та просјакиња ишчезе у помрчини.

Она се стаде потуцати у сред мрака, под дугим паралелним и модрим влакнима кише. Ово, то је један брежуљак. Црни кочеви који га шарају или начичкавају значе да је он засађен виновом лозом, виновом лозом која ће, у септембру, на благословеној светлости, бити налик свака на извор руменила. Под руком коју ће изгрепсти, један зид, зид око неке