Српски књижевни гласник

510 Српски Књижевни Гласник. њиве, зид од суве земље. Тај зид постаје ограда за коју се држи... Ах, невидљиви поточе, божанствено клокотање тајанствене воде која гасиш моју стравичну грозницу, већ те не чујем више! Пут се стешњава; десно, лево, јаруге. На врху, једна кривудава и бледа пантљика: страшно ноћно небо. Алегрија дрхти. Од страха“ Бедна девојко, ти не мислиш више на свог оца, на оног Пера Дечарта који је, непомичан, проводио читаве ноћи, под потопском кишом у Орокопишу 7 Је ли њега било страх Али, истина, да ли баш од страха дрхти, у овом тренутку, његова помамна кћи“...

Никад Алегрија није знала како је ишла те ноћи, ни колико времена управо. Она се била упутила на Алсасуи. Зора, једна земљана и жута зора, затече је где прелази Араквил. Она онда познаде, над брдом Аралером, капелу Сан-Мигел-ин-Екселзис.

Село Хуарт било је већ заузето од либералних трупа. Алегрија уђе у њ.

Пролазећи испред једне сниске куће, она чу где је зову изнутра.

— Ој, голубице, хоћеш ли да зарадиш два пезета“ то је тако истина као што се ја зовем Јозефа Кристобал, и као што сам логорска крчмарица у бадајоцком пуку.

— То није на одмет, рече Алегрија.

Доња Јозефа Кристобал била је једна госпа врло неука и с подбратком украшеним малом брадицом. Иначе, врло раљана жена.

— Ево шта је, рече она. Ови врагови из мога пука провели су читаву ноћ светкујући последњу победу војске Његова Величанства, заузеће Толозе...

-— Ах, Толоза је заузета, рече Алегрија, равнодушна.

— Да, моја лепојко, од синоћ. Ти то ниси знала7 Одакле то долазиш 7

— Из Ернаниа, одговори млада жена околишно.

— У осталом, то није важно. Да пређемо на ствар: ја ти дакле понављам да су војници и подофицири провели сву ноћ пијући. Погледај шта су ми оставили.

Она показа гомилу прљавих шоља и чаша,

— Откад знају да су победиоци, ухватило их је лудило величине, Они хоће, када год пију, чисто посуђе, Малочас ће

op–oorooroUoi TT

А