Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса ! 511

се пробудити и опет почети да пију. Ја сам пропала ако све то није опрано. Међутим, у овој проклетој разбојничкој варошици, ниједна жена неће да пристане да ради за храбре војнике краља Алфонса. Бар си ти ваљана девојка, добра либералка, и уз то, Бог и душа, ниси ружна, и ако ја не волим такву лепоту.

Грозничаво, Алегрија је стала да пере чаше и шоље. Крчмарица виде да јој зуби цвокоћу.

— Пиј то, мала, рече она, пружајући (0|] један судић рума. Сам генерал Лома, нема две недеље, изволео је наћи да је добар.

Алегрија попи лакомо. Доња Јозефа гледала је са сажаљењем. — Једва је и одевено то сироче! Има сандале од шарпије. Мора да је ишло целе ноћи, по путевима препуним карлистичких разбојника... А куда идеш тако, голубице7

— Ах, рече Алегрија, кад бисте могли да ми помогнете да то дознам, ја бих вам била вечно захвална.

— Гледај ти то! Иде а не зна ни куда иде! Зар ти ниси луда“

— ја тражим свога вереника, војника у војсци Његова Величанства.

— А где ти је вереник“

— То баш и не знам. Ја сам, од пре четири године, у крајевима које су биле заузеле чете Дон Карлосове. Знам само од једног вашег војника, да је био прекјуче при заузећу Естеле, и да је одређен да чува два Француза који су заробљени у тој битки. Али где7 ја не знам ништа даље.

— Два француска заробљеника, рече крчмарица. Чекај, ја ћу те можда моћи обавестити.

Она приђе једним степеницама.

— (Ој, Редондела, викну она.

Тек на њен трећи позив одговори јој с горњег спрата неко мумлање.

— Пробуди се мало, рече доња Јозефа. Из ког пука су војници који чувају два Француза заробљена на Монте-Јуриг7

— Из толедског пука.

— А где су их одвели7

— У Гвардију, да тамо буду стрељани, рече невидљиви човек, А сада, хоћете ли ме оставити да спавам 7