Српски књижевни гласник

512 Српски Књижевни Гласник.

— Добро, добро, спавај опет, ленштино. Ето, моја мала, ја мислим да ти није било могуће намерити се боље. Ти без сумње желиш да идеш у Гвардију7

— Да, прошапта Алегрија, стиснутих зуба.

— Кад је тако, мој муж, дон Садурни Кристобал, логорски крчмар у бадајоцком пуку, полази малочас за Логроно, да донесе четири бурета риојског вина. Ти ћеш га оставити у Виани. Он има добра мала кола с једним врло брзим коњем. Ти можеш бити још вечерас у Гвардији, у наручјима твога вереника. Како ти се зове вереник 2

-— Јеронимо Пуцол.

— Јеронимо Пуцол, рече крчмарица, познајем га. Један велики црномањаст младић, с брадицом испод доње усне, предложен за каплара.

— Главом он. — Ах, Јеронимо Пуцол, прави ђида! Бог и душа, бићете леп пар. А ја умало не заборавих твоја пезета!... Узми,

мала, узми. Тако ми Богородице :дел-пинарске, ти си их поштено зарадила. (Наставак у идућем броју.) (С француског превео М. М. Илић.) ПЈЕР БЕНОА.