Српски књижевни гласник

НОВИ КЕНТАУР.

ПЕСМА У АТОМОБИЛУ.

Зачух нагло пода мном, у белом вихору праха што се ковитла

и врца,

куцаје олујски журне неког змајевитог срца, што стихијски грца

и звукти!

И осетих, како у мамном свом загону, зору

достижу киптаје бурне

мог ефебског срца

што букти

к'о таласи вале на мору;

и како се радосно с њима преплећу мешају спливају, младачки заносно сљубљују, једни у друге заљубљују к'о у риму пожудна рима; и како се жељно испијају, једни у друге преливају, киптајем једним одбијају, певају једину једну

песму неизмерно жедну!... О, песмо божанствена жедна срца у хитњи, у зору,

у сунчаном дану,

у хору

с јутрењим блеском на мору, с пролећем што ме облева,