Српски књижевни гласник

514

Српски Књижевни Гласник.

с природом вечном и с неизречном

младошћу жуди лепотом, што у мени са мном у свему пролетски цикће

и пева!

Но, тад ми се причини, призре, где ми се груди

с куцаја нових тог новог Срца—Песме у пламном

бијењу шире и траве

к'о пространо поље

преда мном,

и где ми се одисај сваки

лаки њихов у крила

претвара ситна

и чила;

док ветрић се плах у хитрини међ ноге младачке дви ми

тако сав преплете,

прими,

заста у моме оделу,

да осетих (призрех 2 ил приснух 7 ил хитњом божанском прихитих 2) ненадно на свом телу

четири колена бела

четири копита смела

четири орне,

вихорне

ноге од ветра и тела!... | Вај, осетих срећно (ил приснух 7 ил младачком жудњом прижудих 7 ил бесмртном слутњом прислутих 2), к'о да сам несташни, стројни, сунцем дојени, гојни

Нефелегенет Кентаур,

што спеши и топће и хита

кроз пролеће рано