Српски књижевни гласник

Нови Кентаур. 515

по трави, с венцем хијакинта плави на божански косматој глави!

Срете ме

Ветрић што блуди,

с вишњевим цветом што руди у устма,

и рече:

„куд идеш 2“

„»Далеко !““

рекох му.

Рече :

„далеко 7“,

и закикота се меко!

Срете ме

Пролеће Ведро

с нарамком крвавих ружа уз нежно детињско недро к'о неко ружичасто једро на лађици санка и песме која у Лепоту хита,

и закликта:

„куда

наглиш, о, друже пун жуда 2“ „„Куд бујна куд пуста куд луда чежња ме зива што мори !““ откликнух му.

Певну :

„ускори!“,

и зашуми с лишћем на гори. Срете ме

Љубав моја

с очима к'о два зрна грожђица црна

што горе,

с жудњом врх јагодица

к'о два пупољка сред зоре, с пољупцем врх усница пуних мирисаве море,