Српски књижевни гласник

ТРИ ПИСМА.

Напомена. — Објављујући следећа три писма Л. К. Лазаревића, која нам је љубазно уступио његов пријатељ и рођак Г. Коста Христић, ми са извесним жаљењем бележимо да је кореспонденција овог нашег најбољег старијег приповедача врло мало публикована. Колико нам је познато, први пут је штампано једно његово писмо — од 6 октобра 1873 — у „С. К. Гласнику“ (ХХ!, 561, 1908). У издању „Дела Л. К. Лазаревића“ (Напредак, Земун, 1912) Г. Јеремија Живановић прештампао је то писмо и публиковао још седам нових из год. 1878-1889. Два је писма узгред објавио Г. Владан Ђорђевић у својој „Историји српско бугарског рата“ (1908, ], 202, 588), оба из 1885. Са ова нова три писма која сад износимо на јавност, — сва три из 1890, из последњих дана Лазаревићева живота — биће свега тринаест његових писама досад публиковано.

Ни са биографским материалом о Лазаревићу не стоји боље. Од толико људи који би могли што да испричају о животу нашега приповедача, једва су двојица тројица изнели што од тога у јавност. Сем биографија Лазаревићевих које су дали Г. Владан Ђорђевић (Отаџбина 1891) и Г. Љ. Јовановић (Предговор, у издању С. К. Задруге, 1898), публиковали су своја сећања о Лазаревићу само Г. Владан Ђорђевић (узгред, у поменутој „Историји“), Т. Стефановић Виловски (Моје успомене, 1907, 354 и даље), Г. Д. Жживаљевић (Сећања на Л. К. Лазаревића, Коло, 1901, |, 439), и И. В. Поповић (Љ. Ненадовић о Л. Лазаревићу, Бранково Коло, 1912, 187).

Очевидно је да је ово све врло мало, и да је за писца какав је Лазаревић потребно публиковати још више „сећања“ и још више кореспонденције.

Сва три писма која објављујемо била су упућена Г. Кости Христићу, који је био добар да у примедбама објасни места нејасна за читаоце. Г. Христић држи да су то у опште последња писма која је Лазаревић писао, јер, као што се зна, он је умро 29 децембра 1890.

ПРВО ПИСМО. Београд, 21. септ. 1890.

... Мени се не треба извињавати што ти не пишем. Ти знаш да и здраву човеку треба расположења а камо ли мени. По неки пут се деси да би ми и лако било седети за столом, и баш хоће ми се да ти пишем, да се с тобом разговарам, хе! али тада. ја морам да дигнем суве прсте к небу и да