Српски књижевни гласник

520 Српски Књижевни Г ласник.

загушљивим гласом вичем: „дави ме, дави!“ То као што знаш бива врло често, и то баш у оно доба дана, кад је човек најрасположенији да тури што на хартију, или да узме што с ње.

Ја знам „да си рад чути за моје здравље“, али знаш: „ради бисмо добре казат гласе, не можемо већ каконо јесте“, Теке да рекнем: не дај Боже горе! Само кад ништа (бар јако) не боли, кад се може прилично спавати и по мало јести! Ja сам задовољан, што знам да има од зла горе, и што се ово горе још не јавља, ма да га ја готово с извесношћу ишчекујем. Највише пак благодарим Богу што ми већ од више недеља ништа не смета читати (а и тога је било пре) те тако, кад ме нико не „дави“ могу казати да управо врло пријатно проводим време.

Мука је само што је тешко наћи паметних књига. Бадава ! Овај се наш век исплакао! Кад је на пр. Француска спала на то да јој је доиста Зола најгенијалнији (а наравно и најинтересантнији) писац и „философ“ (тако га видим зову!) онда, онда — 156 псћЕ 105!

Хвала ти на КгеилегзопаНе-и. Прочитао сам је и то управо с болом у души, шта се учини од онакога човека! Али ваљда она страхотна умна локомотива није ни могла друкчије свршити, него, пошто (ој време оједе шајтове, да на три точка налети на каку стену и размрска се. Моје је уверење да за њом нема вагона, и да се нико осакатити неће.

За мене је јасно да је Толстој заиста тотално умно опао. Не само да је моћ суђења пропала, него ни од оне његове интелигенције ни трага. Поједина су места управо блесава, ја не верујем да би и Пелагић умео бити блесавији. Ти ћеш се сетити појединих места, ја нећу да се чудим како се овакав предмет прича сасвим непознатом човеку у вагону, где и иначе још улазе и излазе разуме се све непознати путници, него те подсећам само на један драгоцен пример блесавости, а то: где он саветује мајкама да се не деру за децом кад им умру, него нека се угледају на краву! Ta већ и сама основна мисао не само да је луда, него је баш и блесава. Он хоће да усрећи људство уништујући га, а то опет хоће да постигне обустављајући извршење једног од најсилнијих и најнеумитнијих природних закона.

И то је све смислио и написао онај исти човек, који је смислио и написао Војну и Мир, Ану Карењину и још пуно