Српски књижевни гласник

522 Српски Књижевни Гласник.

ТРЕЋЕ ПИСМО. Баоград, 1/Х1 90

... Кад би се још и од мене тражио какав рачун, онда бих ја теби био дужан одговор на 2 писма. Но нити ти то гледаш, нити се ја овим одужујем ичему другоме, до својој великој жељи да се с тобом разговарам.

Раније бих ја то чинио, но ми несрећна трбобоља понова загорча све, и не даде ми за више од 2 недеље главе дићи, а камо ли за сто сести и писати. Сад је од 2—3 дана хвала Богу ето у великој мери попустило, и надам се да ће се опет све сасвим умирити.

О моме здрављу, или боље рећи о „изгледима“ не вреди говорити. ја у опште и не мислим више сневесељавати те тим „билетенима“. Не бих ни ово помињао, али нека иде на рачун оне твоје нотице о Кохову пелцовању туберкулозе. За ме је то све доцне, и ако ја из врло појмљивих. (и не чисто хуманитарних) разлога, не уступам никоме у радовању и поздрављању те зоре отуда, од које се сада истина још. тек само један зрачак види, али која ће (даће Бог!) у скоро засенути очи свакоме, ко на ту страну погледа.

Basta!

Опет о Толстоме. Читао сам ја оно, што помињеш у писму, Галициново „не уби!“ То је изашло у К. Ег. Ргеззе пре 3—4 недеље. Тамо једино можеш наћи, пошто је и то сада „преведено с рукописа“ и „штампано као рукопис“, а просто не знам из кака разлога! Тамо ти нема ништа. Све је то сад трговина и швинделај с именом великога лудака Толстоја. Да би правило ефект штампа се, као што рекох, као рукопис и као Егмједегипр на Тој ог 5 Ктецгегзопане! Кажем ти: нећеш ништа изгубити ако не прочиташ.

Кад је се Милорад! вратио застао ме је у порођајним мукама. Он ми долази сваки дан и седи по неколико сати. Ако сам ја расположен онда разговарамо по штогод, иначе се деси ·да он од 3 сата: по подне па до 11 у вече седи на столици с једном књигом у руци, а ја с другом лежим на кревету, и тај Опеегћанипе само нам вечера прекине. Разуме се: кад се ја превијам и скамучем онда и он за раније бежи,

! Милорад Шапчанин, зет Лазин.