Српски књижевни гласник

-526 Српски Књижевни Гласник.

разноврсне претпоставке о личности пишчевој, међу којима их је било и најфантастичнијих, што је, разуме се, све допринело да интерес за драму врло порасте.

Многе личности помињане су као писци. Сви тадањи познатији књижевници улазили су у комбинацију. На миру нису били остављани чак ни научници. Најрадије су се спомињала имена Чеде Мијатовића, Милорада Шапчанина, Д-ра Милана Јовановића, Јована Ђорђевића, и др. Али највише узбуђења изазвао је глас да је драму писао сам краљ Милан. Режимски листови су улизички правили ласкаве алузије на „светли таленат“, исто. онако као што су листови, опозиционо расположени показивали своје негодовање, у колико им,је то. тада било могућно. Али ако је у београдским опозиционим листовима било немогућно ка отворен начин изразити незадовољство због једне такве комбинације, која је очевидно ишла у прилог. популарности краља Милана, у новосадској Застави, органу „Српске народне радикалне странке“, публикован је о томе случају један врло оштар чланак.! Између осталога, у чланку се тврдило како је краљ Милан написао ту драму да би оправдао своја политичка недела, и да, према томе, „драме са гаднијим, подлијим и неваљалијим смером тешко да има у светској књижевности“. Публика је, међутим, цео догађај пратила са великом пажњом, и претпоставка са краљем Миланом учинила је да њен интерес за драму достиже крајњу тачку.

С друге стране, позоришна управа чинила је све да се тај интерес стално подгрева. Непрестане рекламе имале су свога дејства, исто тако као и гласови о нарочитим и великим припремама за саму представу. „Од дужег времена се писало је у једноме књижевном листу — београдска публика занима том новом драмом. Последњих дана Немања је био свуда на дневноме реду. Куд год се окренете, где год се појавите, само се говори о Немањи. Београд поред Немање беше заборавио и на политику, а то је велика реткост... Позоришна управа чини јаке припреме, говори се о новим декорацијама, о новим хаљинама, мачевима, кацигама, штитовима...“ Два дана пред представу већ се више није могло добити места, ма да су цене биле знатно подигнуте. „Стотинама су тражили ложе; из унутрашњости Србије депешама траже места, а

ı Застава, 1887 — Нови Сад, бр. 20. 7 Сшражилово, Нови Саз, 1887 — Стр. 159.