Српски књижевни гласник

Случај Цветићевог Немање. 525. Јован Суботић или Матија Бан. Њен историјски предмет, препун најпроизвољнијих комбинација, није довољно драматичан, тако да ова драма, која би требало да кипти високим драмским призорима, оставља утисак нечег натегнутог и неприродног. Исти утисак остављају и поступци свих личности у драми. Потпуна оскудица живота осећа се у сваком њиховом покрету и у свакој њиховој речи. Догађаји који стварају радњу у комаду нису последице психолошки разумљивих поступака личности, него су увек изазивани игром случаја. У томе погледу драма располаже многобројним примерима наивне драмске технике, који данас чак могу да буду и смешни.. Љубавна историја која се кроз њу провлачи насилно је уплетена у радњу. Све је писано извештаченим и местимично. крајње високопарним стилом, са пуно отужних сентименталности. Има фраза које би данас биле неизбежно комичне.

Као што се из ове сумарне критике види, о самој драми не треба озбиљно да се говори, и може се слободно рећи да се данас ни најнеобавештенији читалац или гледалац не: би преварио у оцени њеног књижевног значаја.

Међутим, некада су ствари сасвим друкше изгледале. Цвети– ћева драма је имала успех какав ни пре ни после ње није запамћен у аналима нашега позоришта. Историја тога успеха је ванредно интересантна, и ја ћу покушати да у неколико широких потеза изложим њене најзанимљивије моменте.

Године 1887, на дан Св. Саве, у нашем Народном Позоришту била је приређена једна свечаност, којом приликом је имао публици да се објави резултат расписаног драмско стечаја. Драматург, Милован Глишић, саопштио је да је краљевом наградом награђена драма Немања, која је, како је он тада рекао, „израђена у сваком погледу тако савршено, да се с правом може бројати као најбоља од свију досад написаних драмских производа у нашој књижевности“. ! Одмах затим је пред самом публиком прочитано неколико одломака из ње. На тај начин радозналост је већ била пробуђена. Али се интерес за драму нарочито појачао још кад је констатовано да је коверат у коме је требало да буде назначено име пишчево, био празан. Место потписа, у њему је била само напомена да ће се писац лично пријавити после прве представе. Од првога тренутка у публици су почеле да се праве

7 Позорнишае, 1887, стр. 3.