Српски књижевни гласник

ro JV ~

_ Из „Прологомена за Једну Теорију Естетике“, 535

преставља, у смислу материјала, тесоро, и, у смислу уметничког израза тог материјала, једну пуну неуспелост и један у пуном смислу промашен циљ. Материјал је надвладао уметнике, уместо да он буде под њиховом руком, и, из тог разлога, види се само скоро потпуно рђаво изражени материјал.

Архитектура и „Дух времена“. — Архитектура. носи, од свих уметности, највеће трагове времена у којима је изражена. Она је, због циља коме служи, тек у другом реду могла да буде права уметност. И у највишим моментима својим, онда када је имала да послужи религији, и онда се на њој видели трагови служења, адекватности циљу, утилитаристичке целисходности. Због њених размера, због њене скупоће и због њене егзекуције, јер је за њен израз, ван уметника, потребан читав низ егзекутних чинилаца и материјала, архитектура је била, што није случај највиших уметности, под моћним утицајем и спиритуалне и материјалне културе једнога историскога момента. Велике религије утицале су нарочито на архитектуру: браманско-буданска, египћанска, грчко-римска и хришћанска религија изразиле су се, архитектонски, блиставо на Бенаресу, код Луксора и Карнака, на Акрополису и Форуму, са Светом Софијом у Цариграду и Светим Петром у Риму. И ако је ту утилитаристички циљ био најдаље од уметничког циља, ипак је он био ту. И онај индиски архитекта што је градио и резао храм јаина у Бади Пареваната, у провинцији Барода, у Индији; и онај што је изразио онако сјајно ону архитектонску синфонију на рачун египћанске религије храмом код Карнака, или онај што је изразио бесмртност човека и душе, на двадесет осам векова пре Христа, пирамидом и храмовима код Абузира за покој душе краља Сахуре; и Фидија и Праксител и други, који се на Акрополису, изразише низом од Ерехшеона до Паршенона у славу своје религије и својих социјалних схватања; и Браманте и Микел-Анџело који изразише Христовог бога са Свешим Пешром у Риму; — сви ти, и покрај свег уметничког надахнућа, морали су прво водити рачуна да је то „кућа“, да је то „кров“, и да у њој и под њим људи имају да читају молитве а други да их слушају, да ту и ту мора да се ставе, као скулптура, рељеф, резбарија или слика, Брама, Буда, богиња Нут, Зеус или Христос, а овде и онде троугао, „сунце“,