Српски књижевни гласник

588 Српски Књижевни Гласник,

се пружити ми реч, у мисли можда да се отуђујем од света. Док не наиђе кнез, староста; кад поскочих, бацих далеко од себе капу о тле и поклоних се да косом додирнух земљу. Оп притиште главу на моје плећи превијене, са свим гостољубљем које ваља указивати путницима, узе ме за руке и у пријатељском разговору поведе до купа пуних медовине. Ту се распитасмо с здрављу и о родбини, и он ми означи како шуму, тако и пећину у којој ћу моћи пр: водити дане од сад, посвећујући се грчкоме богу. Било је смешно што сам ја све време у руци држао меденицу. Во је имао меденицу о врату. Брат је узео вола а мени оставио меденицу, и тако сам је ја, незнајући зашто, носио собом.

(Крај у идућем броју.) РАСТКО ПЕТРОВИЋ.

У ГОСТИМА. (ЧОВЕК ПРИЧА ПОСЛЕ РАТА )

Ш

Кад сам се пробудио, протегао и погледао кроз прозор воз је највећом брзином јурио моравском долином. ја спустих расклиматано окно и ослоних се. Па умивен свежином мирисног јутра загледах се у блистави, змијасти водоток реке. Она се, вијугајући, губила између узвишених, зелених страна по којима су, усред поврстаних воћњака, провиривали црвени кровови скромних кућица. А даље на хоризонту, над великом плавом планином, један усамљени бео облак, као огромна овца од снега, распадао се постепено ишчезавајући. Жуте њиве и бескрајна, зелена поља, покисла, бујна, пуна свежих боја, и посута правилним редовима косача у кошуљама бљештали су у свој раскоши величанственог сунца што се родило иза кише. Рекао би човек да лети кроз божије рајске баште, да осећа дах Бога и у осећању како тај дах божанске чистоте прожима цео свемир чини му се: да ће сваког тренутка угледати анђеле како узлећу из густих, високих шума и слећу на зелене, цветне обале вода. Занесен неисказаном лепотом овога јутра ја сам сатима гледао кроз

о . 4 BA. 4. a ki ia ik ALL да