Српски књижевни гласник

587

—

Пустињак и Меденица. нама. Родише нам ноге децу; све по два, све два, све по снегу једно за другим. И тако даље. Док нас у подне не стиже Слав, Радов отац. Ишао је журним кораком, задуван; врат му поцрвенео, са њега се дизала пара а између рубине и прса ознојио се. Кад стиже, ухвати одмах вола за рог, те скиде од видре капу да отаре надланицом зној с чела. Коса му се замрсила и улепила. Мислио сам да ће да виче, али он само одахну, па, прекорно ме гледајући, рече суво:

— Добро само кад паде снег, да вам траг не изгубих. Никад ниси много ни вредео да ми што требаш, већ што си одвео вола, јер није твој него оног који ради поље. Ни Рад није твој син да га узмеш; ено га твој у јарузи где га краве њихају. А куда те бози намерили, ако не Морани у дворове 7

Објасних му. И Слав ми спусти руку на раме, смешећи се, доброћудно и подругљиво.

— E брате, велики си лењивац. Него ти жена твоја поручила да јој вратиш одеће што си понео; она их је ткала, нису твоје.

Дође мој полубрат, узе вола, сина, сукна, па се врати путем којим је дошао за мном. Ја гледај, гледај, гледај за њима док се не изгубише на крају удољине. Кад и то би, седох у снег, па рекох новом богу: |

— Мајка није била моја, син није био мој, ни во није мој, ничега дакле нема што би мени припадало. Душу ћеш ти да узмеш; и тело ће да сагори пламен. О па што то нисам | знао раније, а ни онда ми не би ништа помогло.

Као кљусе се расплаках, као људи кад се напију много оловине. Пред вече опет увукох се у једну шталу и ту ноћих међу коњима, што ме њушкаше целу ноћ. И гле, пробудих се мало потом. Пробудило ме крчање празног стомака, онда издојих с муком мало млека што у кобили остаде после ждребади. Тако сам као кнежеви наши вечерао кобиље млеко. И продужим да спавам. Јутром продужим пут, продужим, идем, идем, тако много. Још пре сумрака уђох међ брегове, стадох да се пењем. Пошто стигох до првог села, а видех да има малену црквицу од брвана пред којом се народ моли, као што су онда словенска племена градила која су, више него наше племе, прионула уз ново божанство, отресох снег са обуће и седох на праг да чекам. Чекам једно време, док пролазе сељаци ондашњи загледајући ме добро, а не усуђујући