Српски књижевни гласник

— Си тона оте тања

586 Српски Књижевни Гласник,

највеће је чудо за мене изгледало, да му се људи повере, живећи пусти усамљено по горама. Реших се дакле једне ноћи да пођем њиховим трагом; не толико што сам био жедан новога бога, колико да бих отпутовао са места где сам дотле провео, јер ми је у свој мојој простоти изгледало да догађаји, слажући се свакодневно један на други у ужасној спојености са људима и местом живота, загушују ме својим безизлазним ситним очајностима. Добро би било држао сам да се померим макар само до другог села. Говорах то синовцу, који ме великим очима слушаше. И он је сада, као некада ја, боловао од бескрајних друмова. Договорисмо се тако да одбегнемо заједно, да будемо као два брата од дана поласка.

Јесен, гле, била је дубоко. Већ су оголеле гране и врапци изгледали као сиромаси. Од блага, у штали нам преживала само два јунца остала од оца, и нешто друге стоке, и један плуг. Устасмо рано пре рођаја, стресосмо се од хладноће, изађасмо напоље, позелен“смо, зацвокотасмо, одмахнусмо главом. Покупим женине кабате, рубине, сукна да се увијемо ако захладнимо; из штале, по праву, као очинство, изведем једног вола, другог оставим; и онда запнемо право на исток. Пођемо, радо пођемо, од јутра до вечери нигде не станемо него само идемо, и ноге нас већ боле. А кад се спусти ноћ, зависмо главу тканинама и руке, те легнемо да спавамо под једно једино дрво на широкој пољани. Вола везасмо пасом за стабло више наше главе. Под свој широки сагум, плашт, узех синовца. Кроз подеротину једну видим месец, диван, сјајан месец како се провлачи лагано испод облака, ко увек заручници обреченој. Месец сјајан, па мислим: биће мраза.

— Хладно ли ти синовче 7

— Не стриче, одговара Рад.

— Е, спавај.

Е спавај Раде, е спавај Јоакиме, шапућем у себи; никог сад нема, до вас и широке пољане. А мраза ће бити, биће мраза проклетог. Пред зору заиста мраз, а ујутру снег.

— Снег, вели Рад, пробуђен хладноћом.

— Снег, одговара Јоаким.

И пођосмо даље. Паде снег, покри долине, брда, смрзнуте реке, грање. Јунац иде напред, ми за њим, стопе за